Jedno malo jazz čudo

U sredu, 7. septembra, u okviru Jazz Future Sessions programa, u Kulturnom centru Grad nastupio je niški instrumentalni sastav Eyot, pa je ovo prilika da konačno i mi posvetimo pažnju jednoj od najkvalitetnijih i najperspektivnijih muzičkih novina na ovim prostorima.

Reč 'eyot' znači ostrvo nastalo u rečnom koritu ili u sklopu nekog jezera, dakle, ne baš kao klasično ostrvo u morima sa kojeg se pruža pogled na beskrajnu pučinu, već neko nastalo u mikroklimi kontinenta, zemljišta čiji se mali deo osamio od kopna koje je svuda okolo izbrazdano nekim od slatkih voda. Ovaj imago mogao bi da važi i za ono što predstavlja njihova muzika. Ukoliko je njena glavna odrednica jazz fusion, kako je nazivaju, onda to fusion mora ipak da pobegne od onog što obično pod tim mislimo (primese fanka i popa u jazzu, poput kod nas npr. Vasil Hadžimanov benda) i da se vrati svom osnovnom i najširem značenju, a to je: upliv svakog drugog uticaja na jazz matricu.

Tu matricu diktira najviše klavir, on je dominantan i tako reći sveprisutan, a sve ostalo tu je da isprati osnovnu notu koju je on predočio. Tako zapravo počinje i pričao o ovom bendu. Njihov frontmen i klavijaturista, Dejan Ilijić, u periodu od 2006. do 2008. snimio je nekoliko solo-albuma na klaviru za diskografsku kuću Ninety and Nine Records iz Njujorka. Vlasniku te kuće i takođe muzičaru, Kentu Gustavsonu, toliko se dopala Ilijićeva muzika da je u tom periodu stvarao zajedno sa njim i potpisao izdanje Sonce, koje se sastojalo iz makedonskih tradicionalnih numera prekomponovanih za solo klavir. Na takvu jazz-etno-ambijent podlogu 2008. godine priključuju se i ostali članovi današnje grupe Eyot: Marko Stoiljković na basu, Slađan Milenović na gitari i Miloš Vojvodić –bubnjevi.

Bend je popunio paletu zvukova koju je najavljivao solo klavir; ritam sekcija postala je potpuno eksperimentalna i žanrovski neopterećena, a gitara je unela psihodeličnu atmosferu u kompletan aranžman, sa bojom koja je krasila bendove kakvi su Mogwai, i drugim post-rock minimalističkim tehnikama. Zvuk grupe i stil klavira se najčešće porede sa pokojnim švedskim pijanistom i njegovim bendom Esbjorn Swensson Trio, a Listen Loudest iz Hrvatske opisao ih je kao "Nirvanu evropskog zvuka". Tako, dakle, nastaje četvoročlana postava koja u drugoj polovini 2010. godine izdaje svoj prvi album po imenu Horizon za srpsko, američko i japansko tržište, koji internet magazin jazzin.rs naziva "jednim od najboljih domaćih (ne samo jazz) ovogodišnjih izdanja". U međuvremenu, grupa Eyot je pobeđivala na takmičenjima kao što su Umbria Jazz Balcanic Windows, na Nisville jazz festivalu i međunarodnom jazz takmičenju u Dubaiju.

Album koji se ispostavlja kao remek-delo neviđeno na ovim prostorima postaje u celini njihov repertoar na koncertima, nekada bukvalno odsviran u istom redosledu od devet pesama, a nekada pretumbano kao na sinoćnoj svirci u KC Gradu. U jednom intervjuu Ilijić priča kako je album snimljen za svega dva dana u skopskom studiju i da su svi instrumenti snimljeni gotovo uživo i istovremeno. Album je tako ujedno i jedan live session, pa je, slušajući ga, uzbuđenje još veće s obzirom na to koliko sve zvuči dobro, dogovoreno, precizno i bez greške odsvirano. Za Eyot se šansa da nešto ne bude ukomponovano povećava upravo kada se snima posebno i naknadno, što nas dovodi do zaključka da su se numere verovatno razvijale i formirale tokom dugočasovnih zajedničkih improvizacija, gde je bitan jedino sumarni učinak i to da se svaki od članova osetio potpuno utopljen muzikom kojoj doprinosi. Bend je to hteo da očuva i na samom studijskom izdanju, što predstavlja više nego hrabar potez. Slušajući numere, pitamo se da li je baš sve proračunato, s obzirom da zvuči veoma slobodno, da li ima pojedinačnog oduška ili je sve zapravo jedan veliki odušak? Da li toliko puta ponovljena improvizacija može da istupi osećaj živosti i neposrednosti u njihovom izvođenju? Kako za sada izgleda, odgovor je ne. Horizont ove grupe svaki put kao da se uspostavlja sa neke nove nadmorske visine, nevezano za publiku koja ih sluša ili ne.

Ovakva konstalacija benda, što u stvaranju, što po pitanju postave instrumenata koje imaju, nudi veoma širok i razuđen prostor koji je na dosadašnjem izdanju najviše probio tzv. etno standard. Svaka pesma na albumu razara ga u nekom sopstvenom pravcu, jer se čini da je svaka Ilijićeva melodija ne samo potkrepljena etno manirom, nego ga takođe prevazilazi pojačavajući ga do jedne neizdržive besvesti, kad se i sve ostalo diže u onom post-rock stilu praćeno gitarama i činjelama koje sve jače pršte. No, isto to kao gradacija se u sledećem momentu već utišava i nastavlja dalje u jazz, onako kako je bilo pre toga. Ta besvest pojačavanja nekog izvornog melosa izobličuje se kao satovi na Dalijevim slikama koji se tope u vremenu, tako da se od istih stvori jedna strašna prikaza, drmajući ono za što smo navikli da nam je sigurno, što je do sada imalo svoj jasan označitelj. Ta mestimično karikaturna, sablasna pojačavanja, ispregniranost udaraca po tipkama klavira, udaranja pesnicom u duboke tonove, podsećaju u tragu na ono na čemu se zasnivala gotovo kompletna slika zvuka čuvenog belgijskog instrumentalnog sastava Univers Zero.

No, Ilijić većinski kontroliše taj intenzitet, ali je uvek prisutan, priseban, i muzika kao da se uvek iznova opet vraća na njega, na njegove iznova meke i nežne tonove. Tako klavir najčešće istom melodijom u naznaci otvara i zatvara jednu pesmu, te svaka od njih kao da je nekakva bajka za sebe, a njihov neumorni pripovedač koji uvek ima nešto da kaže – klavir. Tu vidimo da se geneološka linija evolucije benda, na neki način, nikada ne ispušta iz vida: solo klavir u svakoj pesmi sanja svoj mali san o privatnom orkestru (gitari i ritam sekciji) i na kraju se budi i zatiče sam. Nekada je to san u kojem ima više lepog, a nekada više ružnog, ali najbitnije od svega je to što je bilo ovakav ili onakav uvek neobičan i nestandardan. Ponekad ostali instrumenti kao bura gutaju klavir, pa sve izgleda kao jedna borba za opstanak po olujnom vremenu. Čar takve borbe, dok slušamo muziku grupe Eyot, jeste u tome što za trenutak uspevamo da zaboravimo da je ona s početka bila samo san jednog stidljivog klavira, da je sve iluzija i da prave opasnosti zapravo nema.

Tako stvari na albumu predstavljaju jedno malo jazz čudo. Ako je Univers Zero značio vatru u svemu ovome, zonu sumraka, san iz kojeg ne znamo kako da se probudimo, onda je Eyot u tom spektru jedan hiroviti plamen koji svakog časa može da se pretvori u nešto neodređeno, ali to nikada ne čini svojim balansom između jave i sna. Zato se ono i zove 'eyot' – ono je ostrvo smisla, u našem kontinentalnom domašaju da ga determinišemo, premda takođe u stalnom kontaktu sa onim što uvek izmiče i hoće da se probije da ne vidi nikog. Sva ova ostrva na albumu spadaju uglavnom u numere duplo duže od prosečnih dužina pesama, što omogućava da se priče ispričaju natenane i bez žurbe. Sve ostalo je uživanje.

Sinoćnji nastup završen je izvođenjem pesme koja je ponela ime albuma, još jedan horizont od sedamdesetak minuta sastavljen je u daljinskom pogledu benda. O publici koja ih je "pomno slušala" nema mesta u ovom tekstu.

(e-novine, 08.09.2011.)