Staklo na sve strane

Koncert koji je najavio klupsku sezonu 2011/12. u Kulturnom centru GRAD održan je sinoć, 6. oktobra uz punu podršku vernih posetilaca ovog, sada već slobodno možemo reći, kultnog mesta sa posebnim ukusom. Američki duet iz Portlanda, Glass Candy (u žargonu "metamfetamin"), napunio je prostor i priredio dobru zabavu, odličnu atmosferu u trajanju od sat vremena.

Dvojac kojeg čine Ida No (vokal) i Johnny Jewel (producent, klavijaturista i plejer) postoje od 1996, ali njihov prvi studijski album Love Love Love izlazi tek 2001. godine. Prvi muzički eksperimenti u njihovom repertoaru kreću se negde u domenu noise-a, no wave-a, a njihova vizualizacija na sceni, kostimi i pojava lutaju u okvirima čak do glam rock-a. Elektronika je tu samo pozadina u zvucima, zavijanjima i prljavštini koja se spaja sa živim bubnjevima i gitarom koja je puna skoro grunge-distorzije. Idin glas vrlo često vrišti i ponaša se slično kao što to gotovo neprestano funkcioniše u poznatom sastavu Gossip.

Već tu, zvuk je pomalo retro: on nije slojevit nego sirov, i podseća na muziku ranih osamdesetih koja tek otkriva moći analognih spravica. U toku živih nastupa Jewel svira gitaru i po potrebi bubnjeve, angažuje se dodatni bubnjar, dok je No uvek zadužena isključivo za glas.

Međutim, na izdanju Music Dream iz 2006. koje izlazi nakon mini-albuma The Nite Nurses paleta je potpuno promenjena i, reklo bi se, manje-više ustaljena. Taj „stakleni slatkiš“ glam stil na sceni prilagodio je potpunoj elektronizaciji ranijeg zvuka, razmnoživši analogne uređaje, i uvevši klavijaturu na kojoj se sada izvodi svaka nota koja nosi ili prati melodiju. Ono što je bila gitara sada je klavijatura, ono što su činili bubnjevi sada je dobrim delom pojednostavljeno bitovima koji podsećaju na sint-pop numere benda Kraftwerk, ili na komponovanje oskudnih muzičkih podloga za nekadašnje video igrice. Upotrebe kompjutera, tj. digitalne tehnologije, uopšte nema.

Na koncertu su izvođene pesme uglavnom sa njihovih svežijih izdanja kao što su B/E/A/T/B/O/X iz 2007. i Deep Gems iz 2008. koji predstavlja reproduciranu kompilaciju njihovih singlova, remiksa i b-strana. Melodije su tu potpuno razvijene, zrele, a klavijature se čuju nekada i kao klasičan klavir, a najčešće kao deo space ambijenta koji se širi kroz celu paletu. Isto tako Glass Candy zvuče i uživo, jer Jewelovo programiranje pokriva bukvalno sve i dopire do poslednjeg posetioca koncerta. Kada ritam krene, svi plešu, a njih dvoje, onako u noise stilu, čisto da se zna šta im je k srcu, neartikulisano skakuću istovremeno pevajući i svirajući.

Repertoar počinje veoma oprezno novom pesmom „Digital Versicolor“, i No tu peva na momente potpuno u stilu Miss Kittin, tj. van melodije, piskavo i glam. Ali i pored svega, ona će dalje u pesmama varirati između ovoga i ludačkog vrištanja. Raspon opet sličan ženskom vokalu u Sonic Youth. Skroz alternativno, na američki dobro poznat način. Dakle, čak i u tom promenjenom, retro-modernom, tzv. italo-disko aranžmanu, iz Glass Candy polako ali sigurno izbija noise i no-wave, ta agresivna prljavština potkrepljena sirovošću glasa koji gubi kontrolu, i zujanja koje čini programer. U tome je i ono krhko "glass" u njihovom nazivu. Staklo je tu da se gleda, ono je lepo upakovano u elektronsko, plesačko ruho, ali čim se približimo previše, ono kao da pušta svoje bodlje negde iznutra i razbija tu uglađenu glam figuru u paramparčad – opiljci lete svima u oči.

Tako zakrvavljena publika je sve to oduševljeno pratila, a najveći fanovi bili su postrojeni u prvim redovima, sa kojima je No sve vreme između pesama nešto nevezano komunicirala i zabavljala se na svoj način. Klovnovsko našminkane suze na Jewelovom licu, njihov zaštitni znak emocionalnog mimetizma, mogli su videti samo oni najuporniji, jer je vredni plejer sve vreme naporno radio da održi kompletan zvuk u prostoru. Njegova silina i klavijature koje teraju na klaćenje potpuno su blokirale svaki mogući žamor.

Iznenađujuće je to da je masa okupljena sinoć zaista došla da sluša ovaj zanimljivi dvojac. Vrlo je malo bilo onih koji su se tu zatekli reda radi, jer izlaze tu ili sl. To treba povezati i sa cenom karte koja nije bila baš jeftina, i sa kojom se moralo vagati da li baš toliko volimo Glass Candy. Na kraju, pitanje je i to da li je jedva sat vremena svirke isplatilo taj izdatak. Vatrenim fanovima sigurno jeste.

No je u toku večeri izjavila kako je publika divna, kako su za nas čuli tamo negde u Sjedinjenim i da nisu sasvim slučajno došli baš ovde u Beograd. Te reči uvek divno zvuče, a neki od nas su joj čak i poverovali da je sve to istina.

(e-novine, 7.10.2011.)