'Crni album' u vremenu sivila

„...Exit light, Enter night, Take my hand, We're off to never never-land...“

Gola sam voda. Oko mene viču Machine-fucking-Head. Kad krenu da se bacaju, gotovo je. Ne vidim nikog na bini, samo binu. Daleko sam, ali ipak najbliže što se može na parteru. Pitam, je l' tu ograda? Da, to ti je kapitalizam, kaže jedan. Vidiš, ispred nas prazan prostor, šetaju se ljudi normalno. A mi? Ne možemo da dišemo. Držim glavu gore da uzmem nešto svežeg vazduha. Dole ga prosto nema. Oslanjam se na druge jer to i oni čine, svi smo zbijeni. Tek toliko da se ne srušim. Tako pokušavam da se odmorim. Proklinjem, zašto sam se uopšte probijao toliko kad opet ništa ne vidim? Sada nema povratka. Hoću li izdržati do kraja koncerta? Moram da se primirim i da ne paničim. Metallica još nije ni počela.

Trudim se da se držim po strani. Sve vreme kalkulišem kako da stanem da nešto vidim osim tuđih potiljaka. Imam utisak: tu gde sam ja, tu je najgore. Ni onima u fan pitu nije ovako. Ovo je ubistvo. Ne slušam Machine Head, ne znam ni reči, ljudi oko mene skaču. Dosta kratko ošišanih. Ko su ti? U crnim majicama, piše „Metallica“. Oni prave najviše sranja. Samo se puštaju i razbijaju sve oko sebe. Gledam uplašeno da me neko ne zakači. Jedan preti, ako ga ovaj još jednom okrzne... Mnogo nervozan tip. Ne vredi, suviše su blizu. Pokrećemo se kao more, u talasima. Padamo jedni na druge, ali nikako zaista da padnemo. Saplićemo se, ali ne baš sasvim. Onaj na kojeg padam gura me od pozadi. Baca me prema centru komešanja. Osećam kako mi šakali razvlače odeću. Grabim da se iskobeljam. Brzo se vraćam ako mogu. Držim ruke na grudima stisnute u pesnice. Kao malo dete. Samo da me ne udare. Barem ne tako da izgubim svest. Toplota mi ne ide u prilog.

Stali su, dobro je. Machine Head je završio. Naći ću bolje mesto. Možda mirnije. Ali nemam mnogo izbora. Još malo pa ćemo stajati jedan drugom na nogama. Okrećem se, vidim ljude još niže nego ja. Zabijeni o nečija leđa. Tešim se. Čekamo Metallicu. Prolazi vreme, ja se prisećam da sam razmišljao o tome, kako da se neko odavde izbavi ako mu se složi. Takvom sigurno nema pomoći. Ili sam se možda samo malo uplašio? Nadam se da će, kad počne Metallica, kamera snimati šta se dešava na sceni da vidim to na video bimu. To je jedini način da gledam ovaj koncert. Sve drugo je nemoguće. Kamera je dosta blizu mene. Najzad, neko se penje da snima. Čujem u pozadini, licitiraju sa početnom pesmom. Šta misliš koja će biti? Moj favorit bila je Wherever I May Roam. Ali odjednom, koncert počinje i posle skeča iz filma „Dobar, loš, zao“, Morikoneove Ecstasy of Gold – prc svima – iz nebuha Hit the Lights!

„...Master... Where's the dreams that I've been after?, Master... Promised only lies, Laughter... All I hear or see is laughter, Laughter... Laughing at my cries...“

Oduševljen sam. Ne mogu da se smirim, počinjem da skačem. Možda baš zato što sam bio previše pasivan i gažen na Machine Head. Sada će drugi biti u ulozi u kojoj sam bio ja. Znaće da treba da se paze. No, samo toliko da obezbedim sebi prostor u kom mogu da dišem. Pevam, znam sve reči. Povukao sam neke sa sobom, i oni rade to isto. Na bimu James Hetfield, kratko ošišan, ostareo. Biće mi čudno ceo koncert da ga takvog gledam. Ovo je prvi put da sam na njihovom koncertu i tu sam samo zbog stvari zaključno sa Crnim albumom. Nedostaju mi njihove duge kose. Kirk Hammett je i dalje nosi, ali se ugojio. Još veće iznenađenje, sledeća stvar – Master of Puppets. Šutka opet. Pored sebe imam visoku osobu u belom koja stoji kao ukipljena. Mrzim to. Hoću da ga zaobiđem. Opet momci u kratkom koji kao bagerom prolaze kroz masu. Viče se: Master, master... Glas mi je sve tanji. Vučem iz petnih žila. Pesnice su u zraku, oponašam Ulricha na bubnjevima.

Hetfield nas pozdravlja. Skačemo na sledeću numeru – The Shortest Straw. Još nema pesama sa Crnog albuma. Sada je jasno, koncert će biti duži, nema razloga za strah i razočarenje. Oko sebe čujem horsko pevanje. Malo mi smeta dranje jer ne čujem dovoljno dobro svaki zvuk sa bine. Ali i sam učestvujem u dranju. Druge nema. Pesme na koje sam otkidao u osnovnoj školi. Tada smo se utrkivali ko će imati najbolji snimak na kaseti. Da bi mogao da „skineš“ stvar, morao si sve da čuješ. Samo jedan dan, neko kaže: skinuo sam Master! A ja ću da dodam: ma, to nije ništa ja sam Creeping Death! Hej, znaš šta oni drugari sviraju? – Seek & Destroy! Stari pijačarski kasetofon koji svetli u bojama... Play, Backwards, Play, Backwards, i tako do besvesti. Ovi ljudi sada na sceni koju ne vidim obeležili su jednom zauvek to vreme moga života.

Usledele su For Whom the Bell Tolls i Battery... Znao sam tipa koji je umesto žica na gitaru stavljao španove sa teniskog reketa. Uvek nam je bilo lakše da štimujemo instrumente svirajući melodiju The Unforgiven, nego da slušamo da li peti prag zvuči isto kao i prva donja prazna žica. Svirali smo kad se skupimo. Povezani u režimu JBOG (Just a bunch of guitars), onako kako se danas hard disk drajvovi merdžuju u kompjuterima. Članovi benda svuda su po sceni. Ali ja i dalje ne vidim binu direktno. Tako će biti do kraja. Samo vidim rasvetu, posebnih efekata za sada nema. Hetfield je u nekoj smešnoj jaknici. Sa prepoznatljivom belom gitarom, koju smo nekada kao klinci kopirali i pravili od drveta. Čak i po cenu toga da rasformiramo novokupljene Fendere. Ista ona iz spota Nothing Else Matters u studiju.

„...And with dust in throat I crave, Only knowledge will I save, To the game you stay a slave, Rover, wanderer, Nomad, vagabond, Call me what you will...“

Ulazimo u fazu Crnog albuma koji će se svirati u celosti. Uzbuđen sam. Uživanje tek dolazi. Obrnutim redosledom pesama, od poslednje ka prvoj. Na kraju će Hetfield reći: Je l' ste primetili? To je ovaj čudak za bubnjevima, Lars smislio. Lars koji pljuje po kameri i briše svojom majicom pljuvačku da bi je tako očistio. Ili pljucka vodom najbliže fanove. Ne video bimu se pojavljuje spot. Uvodi nas u ono što sledi. Za mnoge od nas to je putovanje kroz vreme. Njihove slike, turneje, uspehom zabezeknuti menadžeri... Nikog nisam znao tada da nije imao Crni album. Kupio sam dupli set kaseta u robnoj kući „Beograd“. Na poslednjem spratu. Država u ratu i sankcijama, mi slušamo i sviramo Metallicu. Kakav divan način da se ne zna i ne razume ništa. Slušali smo pesmu One, znajući da se to odnosi na neki američki rat. O sebi i našim sranjima nismo umeli ni da beknemo. A istovremeno su nam mobilisali očeve.

Crni album je tada prodat u preko 16 miliona primeraka samo u Americi. Sledeće tri godine bend se posvetio turnejama po celom svetu. Na tom skeču vidimo beskrajne liste održanih koncerata. Crni album nije probio samo Metallicu, koja je pre toga imala jedino spot za pesmu One, već celokupni metal. Uspehom Crnog albuma uspeli su i svi ostali. Nema benda koji to nije mogao da oseti. Znao sam ljude koji pre toga nisu ni znali šta je to metal. A onda, odjednom im je sve postalo Metallica. Kakve su to razmere bile kad je naziv jednog benda u glavama idiota mogao da se poistoveti sa čitavim žanrom. Šabanima kojima se sve delilo na narodnjake i neke druge, taj treći zvuk, malo jači, malo tvrđi – sve je to bilo Metallica. Šta slušaš? – Metallicu, a ono u stvari ide Iron Maiden.

Baš kao i na albumu, numere My Friend of Misery i The God That Failed usporavaju koncert. Sve postaje više stvar slušanja i pevanja. Hammett se slabije čuje. Ne čujem solažu. Završavam je u glavi. Znam svaki ton, svaki udarac bubnjeva napamet. Posle Of Wolf And Man dolazi Nothing Else Matters koja nekako prebrzo prolazi. Možda zato što želim da traje duže. Opet pevam iz petnih žila, zovem jedan broj, dižem telefon. Svi, ali bez izuzetka, svi pevaju. Jedva čujem šta dolazi sa bine. Upaljači. Sećam se, kao klincu neko mi je tada rekao: ovo ti je prva iskrena metal pesma. To se desi kada čovek otvori svoju dušu. Hvatam se za glavu dok Hetfield svira svoj solo. Ali sve prolazi prebrzo. Đipamo opet uz sledeće tri stvari: Trough the Never, Don’t Tread On Me i Wherever I May Roam. Ljudi polako posustaju. Ne mogu da mrdaju. Suva usta, nema ni glasa. Orijentalna sekvenca se na zadnjoj produžuje. Kao poručena dolazi The Unforgiven. Gledam devojke kako pevaju. James i Lars se čuju najbolje. Hammett mi se čini da je konstantno pokriven. Ne dolazi do izražaja koliko bi trebalo. Nemoguće da ga ne čujem toliko samo zato što sam u gužvi.

„...Landmine has taken my sight, Taken my speech, Taken my hearing, Taken my arms, Taken my legs, Taken my soul, Left me with life in hell...“

Ni najbrža pesma na albumu Holier Than Thou neće odraditi posao. Tek će Sad But True probuditi iscrpljenu publiku oko mene. Poznati rifovi i još poznatiji tekst. Sjajan tekst. Naravno, zna se šta sledi – Enter Sandman. Evo je i pirotehnika, odjednom sve je ponovo živo. Kosa mi je mokra. Ali ne zato što nas je neko polio pivom. Vrtenje glavom je postao način na koji se uživa, a da se ne izazove nikakvo gurkanje i komešanje mase. Neprestano držim otvorena usta. Žedan sam.

Na bis su izvedene još tri numere: Fuel, One i Seek & Destroy. Sve puno pirotehnike, vatrometa, naročito prva. Ali ona mi je nezanimljiva. Prestao sam da slušam Metallicu nakon idućih albuma. Možda nisam želeo ništa nakon Crnog. Producentsko savršenstvo Boba Rocka. Taj album bio je konačište, maksimum. Neki kažu da je već i on početak nečeg drugog, onog što je sledilo. Za mene, Crni je ipak najbolji jer je učinio nešto što je svima izgledalo nemoguće. Vraćam se na ona lica menadžera iz spota. Metal tu za trenutak više nije bio stvar marginalaca. Nekom to može da smeta. Ali, to je istorijska činjenica. Smeta i to što danas i svaka fufa koja uveče žuri na splavove ima u svojoj plejlisti Nothing Else Matters. Ista ona koja ne može da smisli Master of Puppets.

Dolazi One, isto mi se čini da ide prebrzo. Disperzivni laseri širom Ušća. Veličanstveni vatrometi. Nisam tako zamišljao ovu pesmu. Produžava se uvod sa oružjem. Zvuk je tako jak, možda se rat za nešto vodi baš tu iza proplanka. Ili u našim mozgovima. Čekam deo sa duplim bas bubnjem. „Tama“ se i dalje čuje besprekorno. Još jedna pesma i kraj. Tradiconalno sa prvog albuma. Više od dva sata nastupa pod nazivom „Prvih trideset godina“. Metallica je uvek sa vama.., poručuje frontmen. Dodajem u sebi: ... kao najbolji drugar.

(e-novine, 09.05.2012.)