Ušće u orbitama

Možda će neko ostati razočaran, ali nije u pitanju novo senzacionalno urbanističko čudo gradonačelnika Dragana Đilasa, ili njegovog novoizabranog predsednika opštine Novi Beograd, sportaša i drugara Aleksandra Šapića, da se prostor Ušća izmesti na neku od astralnih orbita planete Zemlje radi organizovanja događaja za koje je procenjeno da nose visoki bezbednosni rizik. Reč je o nastupu legendarnog elektronskog sastava Orbital na sramotno skupom festivalu „Belgrade Calling“ za žitelje ove još-uvek ili već-davno-ne države.

Moguće je, u stvari, ili je to možda bila neka inicijalna ideja, da festival i nije pre svega namenjen Beograđanima (da li smo to smeli reći?), već da je to samo jedna od marketing ilustracija za region u okviru koje bi Beograd onim drugima trebalo da se nametne kao „evropska kulturna prestonica“ do futurističke 2020. Sva sreća pa imamo još dosta vremena da učimo, mada pojam vremena u misaonoj (čitaj: ideološkoj) imenici „srpski narod“ konstantno lupinguje unazad, pa se nikada ne zna na čemu smo. Nešto kao sado-mazo teorija inspirisana Ajnštajnovim, pardon, Milevinim relativitetom (hoće razvod, neće razvod). Ali Orbital, sa druge strane, bira jednu sasvim drugu vrstu fantastike, naučnu,nesubverzivnu i neironičnu, onu koja nas kao plazma keks (plazma ovde uzeto iz npr. eng. plasma beam) ne pušta da odrastemo, čiji ljubitelji možemo biti bez ikakvih posledica, onu koja staje u reči iz uvoda u njihov tzv. „braon album“ iz sada već davne 1993. kojim počinje i koncert: „There is the theory of the Möbius: a twist in the fabric of space where time becomes a loop...“ Poslednje četiri reči se ponavljaju u beskraj.

„Time becomes a loop...“ Hm... Vreme koje bi se sastojalo od samih trenutaka koji se ponavljaju, vreme koje deluje kao zaglavljeno u repeticijama, događajima koje konstantno sa manje ili više uspeha pokušavamo da izmenimo. Ima li u tim ponavljanjima prostora za milimetarsku razliku, ili su prave razlike inače tek moguće kroz ponavljanja i večita vraćanja? Ostavimo Deleza i Ničea. Ono što sledi je numera „Halcyon + On + On“ sa istog albuma i vreme se vraća na same početke karijere braće Phila i Paula Hartnolla, na rane devedesete, na uticaj rejva i acid-ambijent zvuka iz prekookeanskog Detroita.

To je period u kojem ostrvska elektronska muzika poprima neviđenu kreativnost, a varijacije na temu niču kao pečurke posle kiše. U Londonu, to su imena poput Alexa Patersona i Jimmy Cautyja koji formiraju bend The Orb, koji će u budućnosti postati sinonim za ambijentalni proboj u hause zvuk. Cauty ubrzo napušta bend i osniva čuveni bombastičan projekat pod nazivom The KLF. Na mančesterskoj sceni iz poznate diskoteke „Hacienda“ niču pioniri 808 state, zatim opet London i provizorni sastav Mental Cube iz kojeg će nastati ikona ambijentalne elektronike The Future Sound Of London (FSOL), Steve Hillage, nekada roker, sa svojom suprugom osniva ambijentalni trance duo System 7 i postaje jedan od rodonačelnika trens muzike, spoja nespojivog – Hillageove omamljujuće električne gitare i hipno-trensa. U Irskoj se pojavljuje Aphex Twin, koji elektroniku u svojoj karijeri dovodi do same granice slušljivog, takođe započinjući sa ambijentalnim motivima. Tu nastaje novi žanr nazvan IDM (Intelligent dance music), a lista ide dalje: The Black Dog, Plaid, Autechre, B12, Irresistible Force...

Negde krajem osamdesetih braća Hartnol objavljuju svoj prvi singl „Chime“ i zauzimaju 17. mesto na britanskoj listi. Njihova muzika okarakterisana je kao cirkularna, puna krugova različitih dužina (prečnika) u trajanju koji se preklapaju jedni sa drugima dok se paleta zvukova polako puni u inkrementalnom smislu, sve dok se u jednom trenutku ne povuče sve to i krene u nešto novo, ali na sličan način takođe opet cirkularno. To su krugovi u krugovima, vrtoglavice od lanaca koji nastaju i nestaju. Pantha rhei, rekao bi Heraklit. Umesto da budu prstenovi manje-više centrirani ili defokusirani, oni se postepeno izobličuju i moduliraju namerno kvareći melodiju, pa se njihov fokus izmešta, a centri binarizuju – nastaju elipse, tj. orbite. A te orbite tako pulsiraju u promenama i plešu. Eto pravog opisa o tome kakva je muzika po sredi.

U numeri „Halcyon + On + On“ Hartnollovi će ipak, od Glastonburyja 1994. do Beograda 2012., izvesti omaž, ili luping, tom pomenutom ranom vremenu u znaku jednog konkretnog zahvata, prave pikanterije koju su najviše širili baš Paterson i Cauty iz sastava The Orb, imajući običaj da sempluju ubitačno poznate deonice pesama (refrena, melodije i sl.), takoreći stereotipe koji su žanrovski miljama daleko od onoga što oni predstavljaju. Time bi tako obezglavljene (otkinute) statue tuđeg komercijalnog uspeha, koje očekujemo da će u svojoj robusnosti, krutosti i nepopustljivosti prema drugim žanrovima, brzom brzinom tvrdoglavo potonuti i umreti, ipak plivale u moru ambijentalne elektronike, a ono ni izbliza slično nastavlja da živi u jednoj novoj koži. Taj kratak relaps memorije, taj zabavni kovitlac prepoznavanja u starom postaje trijumf novog. O čemu se radi?

U jednom trenutku, ritam se blago adaptira drugačijom melodijom, a zatim sve staje. Šokantno niotkuda izbija glas pop pevačice Belinde Carlisle: „Ooh, baby, do you know what that's worth? Ooh, heaven is a place on earth.“ Taj sempl se ponavlja, a publika pada u trans, peva i sluđena diže pesnice u vazduh. Zatim se zaustavljeni ritam sa melodijom diže i ostvaruje pogodak pravo u centar – uklapanje je uvek novo, neponovljivo i savršeno. Da oduševljenju nije kraj, pokazuje ulazak još jednog stereotipnog klasika, ovoga puta je to Bon Jovi: „Shot trough the heart and you’re to blame, darling, you give love a bad name!“ Ljudi vrište, ali ne zato što inače seku vene za tim pesmama, već zato što u ovakvom aranžmanu to dobija posve novi smisao kroz izopačavanje. Bon Jovi se potpuno lomi i uporedo pušta sa Belindinim rečima, ali to je i dalje „Halcyon“, ili možda bolje – tek to je u stvari „Halcyon“.

Nakon što je Orbital 1994. izdao album „Snivilisation“ postalo je jasno da sastav stvara prava elektronska remek-dela, ali još nešto se probilo i izrafinisalo kao karakteristika. Ne mislim da je to bila nova faza u odnosu na acid uplive, već samo pomalo drugačija preraspodela već ionako postojećih elemenata, ali svakako nešto što se ranije možda nije činilo tako bitnim. To pulsiranje elipsi koje je izazivalo u numerama svu plesnu dinamiku, ritmiku, toliko je postalo sofisticirano da je orbitalne sisteme, prstenje oko planeta, ili šta god, postalo sve apsurdnije pratiti. Umesto tog pregleda na scenu je stupilo pravo opuštanje bez ikakvih stega, kako u bržim tako i u sporijim numerama. Ključna reč postala je pokret (movement).

Još uvek je to ambijent, ali čega? Umesto da asocijacija u muzici bude neka mrtva, statična priroda, predeli, voda, kosmos, i prostor uopšte kao ambijent, motivi su pokreti raznoraznih životinja, najčešće onih sitnih, insekata, buba, mrava i ostalih. Onih gadljivih. Kompletna ritmika koja podseća na pravi haos u fauni oslikava se kroz pokrete sa tih na neke na prvi pogled potpuno nepovezive krute priručne predmete iz domaćinstva (slavine za vodu, cevi, razne kutije, gumice, olovke, itd.). Sve to počinje da menja svoje agregatno stanje, da se mrda, da puzi, da uspinje i da se ponaša kao određena životinja. „Snivilisation“ i idući album „In Sides“ krunišu ovo.

Međutim, na koncertu nije izvedena (gotovo) nijedna numera sa tih albuma, pa ni sa sledeća tri („The Altogether“, „Middle of Nowhere“ i „Blue Album“), što je pomalo bilo razočaravajuće, jer se Orbital poznaje baš po njima. Umesto toga, braća Hartnoll imali su drugu koncepciju u vidu – promociju svog novog, nakon osam godina, povratničkog albuma „Wonky“, sa kog su izvedene (gotovo) sve pesme i (gotovo) u jednom dahu. Činjenica da su se one vrlo dobro uklopile sa pesmama sa prva dva albuma (zelenog i braon) svedoči da Orbital opet potencira svoju staru acid liniju, a predmet prikazivanja opet su beskrajni prostori, kosmos i sl. Ove dve struje, ili motivi, ovako grupno i u kvalifikaciji doživljaja non-stop variraju u bendu i na albumima, naravno, i dalje u shemi cirkularne inkrementacije, nekad manje, a nekad više očigledne.

U 60 minuta zgurane i probijene satnice festivala, koji osim za pare kao da ni za šta drugo ne haje, sa sat vremena kašnjenja, sve je stalo. A dvojica „marsovaca“ sa svojim LED svetiljkama na svakoj slepoočnici u mraku su izgledali kao da su izašli iz onog restorana iz prvih „Ratova Zvezda“ (Mos Eisley Cantina) gde se mladi sin Skajvokera cenka sa Hanom Soloom. Moguće je da je ovo bila poslednja prilika da vidimo Orbital uživo. Akteri koji donose odluke u naše ime treba da shvate da je fantastika samo privatna stvar koja živi u našim glavama, a u ovoj prilici ulazila je direktno kroz uši i oči.

(e-novine, 29.06.2012.)